Muko moja predji na drugoga.

( Ne znam kako da pocnem ovaj blog. Zapravo, ne znam ni zasto radim ovo trenutno. Eto probudih se posle popodnevne dremke, osetih onaj cudni usamljeni osecaj i padne mi na pamet kako bih mogla da otvorim ovo malo, slatko cudo i da pisem. Doduse, registrovana sam vec odavno, i jedno vreme sam konstantno pisala i skrabala ovde, pa sam odustala. I sada sam se ponovo registrovala, jer sam zaboravila sifru, a 'vala i korisnicko ime. I evo me, kuckam ponovo, jadam se ovako. Ne zelim nikome od svojih bliskih persona da se zalim, zato sto kad god to uradim u poslednje vreme izbije treci svetski rat. Ali bukvalno. Hvala Bogu pa je neko izmislio i ovo:)
Ne znam da li ce neko ovo procitati, ne znam ni koja su pravila ovde, nista ne znam. Ja samo zelim da se pozalim ovde, jer za pisanje dnevnika nemam hrabrosti, strahujem da ce ga neko naci.  Za ovo je manje verovatno. Dodje mi kao neki dzak u koji udaram kada sam besna, kao parce papira koje bih mogla sakriti kada pozelim.. )

Razmisljam ovih dana, bas dosta. I dodjoh do zakljucka.. Nemam veliki krug prijatelja, tj. mozda ih nemam uopste. I ne trebaju mi nekako, pokazali su svoje lice. Postoji par osoba sa kojima mogu da izadjem na pice, i to je to. Cisto da proleti vreme, cujem neki novi trac, ali da govorim neke tajne. Nikada nisam bila taj tip. Mislim da pravi prijatelj ne postoji. Da se svet pretvara u veliko zlo. Pesimista sam, da. Ali opet, tako je - kako je. Mnogi su dosli na ovo sto ja pricam vec dosta vremena. Ne baksuziram nikome, a-a, to je cista istina.

Elem, shvatih da jedino bratu mogu verovati. I majci. Sa tatom i nisam bas u nekim odnosima. Odavno je stvorio neku ,,odbojnost" kod mene. Ne znam jednostavno, volim ga, ali na neki cudan nacin. Brat je brat ipak, uvek na prvom mestu. Pa onda mama. Moja najbolja drugarica, moje sve na svetu. Volela bih da zauvek bude kraj mene. A tu je i decko naravno. U duzoj smo ozbiljnoj vezi. Idemo zajedno na fakultet, nismo skloni izlascima. Posaljemo po 150-200 poruka dnevno kada se ne vidimo (ali je to ipak retko, retko) . Dokazao mi je da vredi. Znao je par puta da me rasplace, ali ja sam kriva zbog toga. Mene rasplace i malo kuce lutalica na ulici :s

I eto, imam 3. osobe kojima verujem vise nego sebi, i mene opet nesto muci ovih dana.

Skola najvise, malo me zezaju dva predmeta, ali moji najdrazi se trude da prevazidjem to nekako, i da skupim snage.

Mozda manjak para? Eh ta finansijska kriza. Imam dovoljno, ali ipak malo, tako je to kod devojaka.

Ne znam zasto sam nezadovoljna. U principu je sve okej, onako kad se skupi. Cak sam i boju kose promenila. I oslabila. I krenula sa deckom na zatvoreni bazen svakog vikenda, poceli smo da zivimo zdravim zivotom.

Ali me nesto muci. Ja ne znam sta. Ne znam sta da odgovorim. Legnem, pa razmisljam. Uvek iste misli, kasnije uvek isti snovi.

Uh.

Prolaze dani, sat po sat. Uzalud gubim vreme, upropascavam i sebi i drugima ovaj period. A on se nikad nece vratiti, nikad. I svesna sam, presvesna. Na kraju bih mogla da okrivim samo moju tvrdoglavost, koja mi ne dozvoljava da priznam da je sve savrseno okej, osim sto mi fali samo malo vise paznjice, i sve bi se vratilo u red odmah, istog casa, gr.

Razmazena sam, mozda je to?

A mozda ce ovo vec sutra prestati kada ustanem i krenem da se spremam za fakultet.

Mozda, a mozda i ne.

Izgleda da bih trebala da prosetam malo sama, bacim se u sneg, napravim andjela i vratim se u krevet. Izgleda..  

Dosta je za danas.

Trackback URL: http://www.blog.rs/trackback.php?id=162823