Kriva sam ipak ja!

Želim da se promenim. Upravo sam shvatila kako sam razmaženo derište. Imala sam malu "raspravku" sa tatom, i stidim se. Zapravo, ovih dana ima više tih malih svađica sa njim. Jednostavno, nismo na istim talasnim dužinama.

Krivo mi je, jako. Ubija me pomisao na to kako se oni muče da mi sve obezbede, a ja tako vraćam. I sad mi je krivo što me nisu tukli kada sam bila mala, već su i to preskočili.

Trude se iz petnih žila da imam sve. Daj pare za mesečne karte, za školu, rate, prijave ispita, garderobu, užinu i opet sam skot. Ma to je mala reč. Pre sam mislila da je to njihova dužnost, u fazonu "to je vaša obaveza, znali ste šta vas čeka"... Promenila sam odavno to mišljenje, ali očigledno nedovoljno čim sebi dopuštam ovakve ispade.

Ispala sam odvratna.. A još odvratnije je to što imamo isti karakter, i niko ne želi prići prvi. 

Užasan osećaj mi prolazi telom, hoću da nestane, sad odmah. I umišljam kako će mi biti lakše kada se lepo "ispovedim" ovde, ali ne, džabe se zavaravam. :(

I znam da ovo nikoga ne zanima, ali meni je lakše. Poslednjih dana, ovo mi je jedina uteha. Tako da slobodno preskočite moje priče, ništa zanimljivo nećete naći..

I za kraj... 

Mama, a pogotovu ti tata, IZVINITE, nisam ja ustvari tako loša ćerka. Znam da nikada nećete ovo pročitati, ali ja vas volim, istinski, i zahvalna sam vam na svemu.

Mislim da je došlo vreme da vam to i kažem, u 6. oka.  

Trackback URL: http://www.blog.rs/trackback.php?id=163244

Životna prilika, ili?

Pre neki dan na ulazu u fakultet stajala je jedna devojka. Brzinom svetlosti mi je dodala neki flajer. Nisam puno ni obratila pažnju na slova, dok ostali oko mene nisu počeli da čitaju zanimljivu ponudu. 

Naime, radi se o putovanju u Ameriku za studente. Znate ono, iskoristi šansu dok si mlad, potrebno je malo znanja Engleskog, da imaš minimum 18. godina, da si vredan, sposoban, snalažljiv, tralalala.  Uvek ista priča.

Naravno, ne očekuju se kule i gradovi, nema džabe ni kod babe, pa se i njima mora uplatiti određena suma novca kada se vratite posle tri meseca. Za uzvrat, očekujte obezbeđen posao (to su oni standardni studentski poslići: održavanje soba u hotelu, rad u kafiću, prodaja sladoleda itd., itd.) , naćiće vam i smeštaj, a 'vala i sami birate gde želite da rintate (NY, Pennsylvania, Ohio, California, Colorado i još mnogo, mnogo destinacija) . A što je najvažnije napišete u formularu fino da ne želite da se odvajate od neke osobe koja krene sa vama, tako da će vas strpati zajedno.

Zarada je minimum 7,5 $ po satu. Nedeljno se radi 30-40 h. 

Zanimljiva ponuda, moram priznati. Nisu isključeni ni provodi, sve u full-u, što bi rekli.

Ali koliko je to istina, da li treba otići tek tako na slepo? Ipak to nije neka susedna zemljica, pa da se vratite kad poželite, već USA.

Od mnogih sam čula da je to super, neki su čak i bili, utisci fenomenalni. Ima svega po malo, ali ne može se očekivati besprekornost, to nekad ne dobijamo ni od mame i tate.

A vaše mišljenje je...? Da li ste pristalica ovakvih ponudica? 

Trackback URL: http://www.blog.rs/trackback.php?id=163227

Uzmi boje, i nije važno da l' su moje ili tvoje :)

Kiša... Nikada je nisam volela. Uvek je u meni izazivala neko negativno raspoloženje, dosadu, a 'vala i pospanost.

Međutim, danas je drugačije. Nije mi smetala. Čak sam i uživala dok sam trčala, žureći na fakultet.

Videla sam Sunce. U svojoj duši, doduše, ali videla sam. Bila sam presrećna. Nemam zašto, ništa posebno se nije desilo što bi obeležilo ovaj dan, ali neka sreća u meni, veselje je nastupilo. Konačno!!!

Posmatram kroz prozor kapljice, žure, jure, utrkuju se. Shvatila sam da je vreme za promene. Doduše, mlada sam, pitanje je sada šta promeniti kada su se neke stvari tek razvile. Ali želim nešto novo da unesem u svoj život, željna sam toga.

Juče mi je jedna devojka preporučila origami. Nikada ne bih ni pomislila da bih mogla da to pokušam. Ali evo, danas, svečano objavljujem da imam novo interesovanje. Da, ja, baš ista ta D., koja nikada nije imala neki hobi.

Sve šašavije stvari počinju da mi se sviđaju. Daju mojim danima neku šarenoliku notu. Ah, kako sam srećna. 

I zato više nikada neću tražiti razloge za tugu, već sitnice za sreću. 

Trackback URL: http://www.blog.rs/trackback.php?id=163208